Текст песни белградский синдикат - Olovni vojnici

Исполнитель: белградский синдикат
Название песни: Olovni vojnici
Дата добавления: 05.06.2020 | 19:52:08

Просмотров: 20
0 чел. считают текст песни верным
0 чел. считают текст песни неверным

Здесь расположен текст песни белградский синдикат - Olovni vojnici, перевод и видео.

Говор браниоцима Београда мајора Драгутина Гавриловића:
Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна Команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда. Ви немате више да бринете за ваше животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!
Не знам где сам, лежим у глувој мрачној соби,
али знам да нисам мртав, јер сувише ме боли.
Као кртица у рупи се ослањам на додир,
хладне чипке кревета, на болест смрди фротир.
Цевчица из руке се завршава у боци,
у паници схватам, завој прекрива ми очи.
Скорела крв под газом несносно ме сврби,
ваљда сам у болници, најгоре слутим.
Дозивам у помоћ, надам се да ће ме чути,
ваздух напушта груди, ал' изостају звуци.
Да схватим шта се догађа узалуд се мучим,
у сећањима тражим делић слагалице кључни.Рефрен:
Извучен нам је број, ми више нисмо битни,
јуришамо у бој само народ да преживи.
Сложили смо корак, усмерили мисли,
потребан је сваки борац као бедем офанзиви.
Предах од крви, тишина гробна,
дужином хоризонта тежак барута облак,
и километри жице, сат каже да је зора,
живот тече негде, ја изгубио сам корак.
Дуго падала је киша, у костима хладноћа,
каљава вода спира зидове рова.
Нови запис у дневник и опет ме копка,
да ли су то можда моја последња слова.
Прича једног вода, људи сваког соја,
у униформе иста све их обукла је борба,
кроз безумље фронта, један другом одан,
неодлучност једног за све би била кобна.
Наредба иста сваког јутра се чека,
ослобађамо места којим не памтим имена.
После погибељног јуриша до последњег метка,
судбина је крвава на врху бајонета.
Долазим себи, покрет истог часа,
гледам лица око себе, добро позната гримаса.
Оружје на готовс, на место дневник стављам,
артиљеријска ватра, нашем јуришу је пратња.
Први корак кроз блато, под унакрсном ватром,
отежано дисање, под заштитном маском.
Освајање ничије земље, метар по метар,
мирис барута и крви, који носи ветар.
Лешеви и рањеници, не чују се крици,
к'о страшила масакрирани, грче се на жици.
Топовско месо, оловни војници,
ово поље је табла, ми фигуре у игри.
Немам времена да мислим док пролећу хици,
ни не види се положај до којег треба стићи.
Док живота је у мени, руке нећу дићи,
за виши циљ, ми уопште нисмо битни.
Крвљу плаћамо цену слободе.
Опрости нам Господе.
Језа ми пролази кроз кичму од страха,
скидам маску, успевам да дођем до даха.
Пеку ме очи од крви што се слива,
сви и даље јуре, није стала офанзива.
Устајем полако, нога ми се грчи,
осећај се враћа и почињем да трчим.
Зуји ми у ушима, ал' не видим шта се догађа,
почињем да пуцам, не знам да ли погађам.
Пробили смо линију, непријатељ се повлачи,
улетели у ров, више него одлучни.
Да идемо до краја, дуго чекао се помак.
Очи у очи, бајонет у стомак.
Рефрен Speech to the defenders of Belgrade, Major Dragutin Gavrilovic:
At exactly three o'clock, the enemy is about to be smashed by your strong assault, blown up by your bombs and bayonets. The image of Belgrade, our capital, is to be bright.
Soldiers! Heroes!
The Supreme Command erased our regiment from its numerous condition, our regiment was sacrificed for a part of the Fatherland and Belgrade. You no longer have to worry about your lives, which no longer exist. So forward to glory! For the king and the country! Long live the King! Long live Belgrade!
I don't know where I am, I'm lying in a deaf dark room,
but I know I'm not dead because it hurts too much.
Like a mole in a hole I lean on touch,
cold lace beds, the disease stinks terry.
The tube from the hand ends up in the bottle,
in a panic I realize, the bandage covers my eyes.
The crusty blood under the gauze itches unbearably,
I guess I'm in the hospital, I guess the worst.
I call for help, I hope they hear me,
the air leaves the chest, but there are no sounds.
To understand what's going on I'm struggling in vain,
in my memories I am looking for a piece of the key puzzle. Chorus:
Our number is drawn, we don't matter anymore,
we rush into battle only for the people to survive.
We took a step, directed our thoughts,
every fighter is needed as a bulwark of the offensive.
Breath of blood, silence of the grave,
along the horizon a heavy gunpowder cloud,
and miles of wire, the clock says it's dawn,
life flows somewhere, I lost a step.
It rained for a long time, the bones were cold,
muddy water washes the walls of the trench.
A new diary entry and it digs me up again,
are those perhaps my last letters.
The story of one platoon, people of every breed,
they were all dressed in uniforms by a fight,
through the madness of the front, loyal to each other,
the indecision of one for all would be fatal.
The same order is waited for every morning,
we free up places where I don't remember names.
After a perilous assault to the last bullet,
fate is bloody at the top of the bayonet.
I come to myself, moving at once,
I look at the faces around me, the well-known grimace.
Weapons at the ready, I put the diary in place,
artillery fire, is an escort to our assault.
The first step through the mud, under crossfire,
difficulty breathing, under a protective mask.
Conquering no man's land, meter by meter,
the smell of gunpowder and blood, carried by the wind.
Corpses and wounded, no screams are heard,
like scarecrows massacred, writhing on wires.
Cannon fodder, lead soldiers,
This field is the board, we figure in the game.
I don't have time to think while the shots spring,
one does not even see the position to be reached.
As long as life is in me, I will not raise my hands,
for a higher goal, we are not important at all.
We pay the price of freedom with blood.
Forgive us, Lord.
A shiver runs down my spine in fear,
I take off my mask, I manage to catch my breath.
My eyes are burning with the blood that flows,
everyone is still running, the offensive has not stopped.
I get up slowly, my leg cramps,
the feeling comes back and I start running.
It's ringing in my ears, but I can't see what's going on,
I'm starting to shoot, I don't know if I'm guessing.
We broke the line, the enemy is retreating,
flew into the ditch, more than determined.
To get to the end, a long wait has been made.
Eye to eye, bayonet to stomach.
chorus